Pre desetak dana ispratili smo čoveka, dobrog i milog druga, koji je bio deo mog odrastanja...nije bilo lako!

Drugovali smo, voleli i poštovali se bez ikakvog interesa. Spajale su nas godine, rok muzika, košarka...pred njegovim grobom prošlo mi je kroz sećanje: njegova svirka, poslednja svirka u Inex-u jer je već tog vikenda trebao da obuče sivomaslinastu uniformu.
Svirao je i pevao poznatu baladu “ when blind man cry „...toliko dobro, magično da mi je naterao suze na oči... sećajući se plakao sam bez namere da suze zadržim, Bože bio bi to greh! Bile su to suze ljubavi koje smo dugovali jedno drugom... Čempresi su stajali kao sveće u toj junskoj paklenoj vrućini koja nam je lomila dušu... prošao sam rukom celom dužinom sanduka, verovao da zna da sam tu, kraj njega, u tim poslednjim trenucima odlaska, pokušavajući da uhvatim sve te zajedno provedene sate, dane, godine...
Spavaj Nocko, spavaj, Ti tako retko dobri Čoveče.
Igor Rems