Уз кафу, на зеленој барској пијаци Бајазит Бато Карађузовић (75) казује...

Стриц Халил, писар код краља Николе, причао ми је, давно, да су два брата Карађузовића, у другој половини 16. вијека, дошли из Мале Азије на Балканско полуострво. Један се запутио у Бар, други је остао у Валони. Ми, старобарски Карађузовићи, потичемо од овог првог, каже ми Бајазит Бато Карађузовић (75).
Волим да радим посластичарски традиционални занат, мада сам у пензији.
Имам 40 година и 11 дана радног стажа, све то вријеме уплаћивао сам допринос држави  каже уз осмијех  Бајазит Бато Карађузовић, и ни сада се не жали, иако му је пензија за 41 годину рада и уредно плаћених доприноса смијешно мала – 3оо евра - ''са најновијим повећањем''.
На барској пијаци, уз кафу Бато прича док се његови синовци Дженгис (58) и Агрон (53) ријетко укључују у разговор. Обојица кажу да њихов стриц највише ради око колача и бурека, производи, али су и све финансије  њему домаћински препуштене.
У кући Карађузовића говори се (старо) турски.
- Када смо боравили у Малој Азији одакле смо поријеклом, у граду Маница, 40 километара удаљеном од Измира, наши рођаци су нам се завидјели због старотурског, османлијског језика који смо сачували од заборава. Ми смо били до 1905. Карађози (црно око) или Карагози на новотурском, а онда смо додали ''вић''. У Албанији има Карађузија, а док су у Грчкој Карђузоидиси. Ми смо овдје од 1571. када су Турци освојили Стари Бар од Млечана, и увијек смо живели у старобарској тврђави или поред ње-каже Бато.
У Бару ова угледна турска породица, деценијама држи ''банак'' када су у питању традиционални колачи, али и бурек, који само ујутру спремају у објекту на барској Зеленој пијаци  и  који продје за трен.